Посебним уговором о поклону са АП Војводином, Павле Бељански је 18. новембра 1957. године даровао српском народу колекцију слика и скулптура (151 дело), а затим је збирку допуњавао до краја живота и она према коначном инвентару броји 184 дела (слика, скулптура, цртежа и таписерија) од 36 аутора. Међу ствараоцима заступљеним у Збирци налазе се представници прве генерације модерниста (Надежда Петровић, Милан Миловановић, Коста Миличевић), затим најважнији аутори из периода између два светска рата (Сава Шумановић, Милан Коњовић, Петар Добровић, Иван Радовић, Јован Бијелић, Петар Лубарда, Сретен Стојановић, Ристо Стијовић, итд), као и уметници који су у колекцији заступљени и делима из друге половине 20. века, али која су у складу са осталим остварењима из збирке (Зора Петровић, Лиза Крижанић, Живко Стојсављевић, Миленко Шербан, Љубица Сокић, Милица Зорић). Када се Павле Бељански оријентисао на сакупљање дела домаћих аутора, већина уметника је показала прве значајне међународне успехе, а њихова ће вредност касније бити потврђена у најзначајнијим студијама југословенске историје уметности 20. века. Павле Бељански је желео да у своју збирку уврсти дела која у најбољој мери сведоче о аутентичности националног ликовног израза, без обзира на утицаје које су уметници усвајали током школовања у различитим срединама. У својим размишљањима о уметности, Бељански је дао непосредна објашњења о избору уметника за колекцију: „Треба истаћи да они нису репродуковали своје визуелне перцепције. Објективни свет био је њима само повод да ставе на платно своје ликовне доживљаје, и то свако на себи својствен начин. […] Верујем да су многа дела из ове епохе дела трајне вредности и да ће их генерације које долазе предавати једна другој у наслеђе“.
