СВЕТ ЦРТЕЖА ЉУБИЦЕ ЦУЦЕ СОКИЋ

У колекцији цртежа Музеја савремене уметности у Београду чувају се цртежи уметника као што су Дадо Ђурић, Урош Тошковић, Радомир Рељић, Владимир Величковић, Љубица Цуца Сокић, на којима се у домену језика уочава изразит афинитет према наративности, метафоричном и хиперболичном, а који су настајали у периоду од краја педесетих до средине седамдесетих година 20. века. Обриси културног и идејног контекста овог периода, чине с једне стране модернистички ток, чији је представник Децембарска група, и с друге стране специфичне поетике побуне, својствене духу егзистенцијализма и скептицизма – енформел, као и две концепцијске крајности – Медиала и нова фигурација. У историјском контексту југословенске и српске модерне уметности, након превазилажења естетике соц-реализма, цртеж се као креативни акт најизразитије манифестовао у домену фигуралне фантастике, док су се други типови експресије, попут апстрактног експресионизма или енформела, у цртежу одразили у мањој мери него у сликарству. Цртежи Љубице Цуце Сокић у овом периоду доносе широк репертоар тема, а поред слика и цртежа у којима доминира асоцијативно схватање пајзажа, доноси и један посебан свет портрета, актова, предела, мртвих природа, као и велики број скица, забелешки и цртица као импресија о замишљеним или виђеним призорима, у којима се јасно профилишу специфични постулати и карактеристичне појаве као што су наративност, фантастика, ирационално, као битни принципи и аспекти времена.