Архитектура

Објекат чине два грађевинска корпуса које обједињују улаз и хол, измештени у односу на централну осовину. Према првобитној замисли у приземљу су биле канцеларија кустоса и гардероба, а у десном тракту изложбени простор. Спратни део заузима шест изложбених целина, распоређених да се прате у кружном току. Издељен на неједнаке делове, спрат има природно зенитално осветљење преко хоризонталних плафонских прозора. Просторија на североисточном делу спрата првобитно је замишљена као кабинет Павла Бељанског, који он никад није користио. Овде је 1971. године отворен Меморијал уметника, предвиђен за повремене поставке које ће публици приближити животе и стваралаштво уметника чија се дела налазе у колекцији Павла Бељанског.

Пројектујући изложбене просторе Куртовић је водио рачуна о потребама и специфичностима збирке, али и различитим визурама које се добијају кретањем кроз њих. Комбинујући модернистичке архитектонске мотиве са традиционалним рустикалним типом архитектонске изградње, разликом у обради спољашњих и унутрашњих површина, као и употребом различитих текстура, Куртовић је постигао динамичност простора и богате светлосне ефекте светло-тамног. Захваљујући томе, зграда Спомен-збирке Павла Бељанског узоран је модел споја функције, конструкције и облика.

Помало строги изглед грађевине ублажен је зеленилом које је окружује. На травњаку испред зграде налази се споменик Надежди Петровић подигнут 1995. године, који је реализовао Драган Перовић према моделу Михајла Томића.

Када су након смрти Павла Бељанског 1965. године његови наследници поклонили Спомен-збирци слике, намештај и личне предмете колекционара, одлучено је да се оформи још један изложбени простор. Дограђен је анекс, према пројекту Катарине Бабин, уз југоисточну страну зграде, не нарушавајући основну архитектонску композицију. Његовим завршетком септембра 1966. године Спомен-збирка је други пут отворена за јавност. У приземљу дограђеног дела смештени су још једна канцеларија за кустосе и депо, а на спрату простор Меморијала Павла Бељанског. Меморијал је свечано отворен 24. новембра 1968. године приликом прве доделе Награде Спомен-збирке Павла Бељанског.

Својом функционалношћу и естетским квалитетима, архитектура Спомен-збирке Павла Бељанског значајно је градитељско обележје Новог Сада и један од најуспелијих наменски пројектованих музејских објеката послератне Југославије.

Aрхитектонскa вредност Спомен-збирке потврђена је проглашењем зграде за споменик културе Одлуком Скупштине града Новог Сада од 24. септембра 1992. године. Do.co.mo.mo. Srbija (Национална секција Међународне радне групе за документацију и конзервацију грађевина, места и целина модерног покрета у архитектури Do.co.mo.mo. International),  уврстила ју је међу најзначајније објекте саграђене у стилу модерне архитектуре у Србији.

Иво Куртовић (Сутиван на Брачу 1910 – Београд 1972) архитекта, професор на Архитектонском Факултету у Београду и сликар, завршио је реалку у Сплиту, а студије архитектуре у Београду (1950). Током Другог светског рата боравио је у Египту и у војној бази у Ел Шату држао наставу из архитектонског пројектовања (1945–1946). После рата ангажовао се на пројектима обнове и изградње земље радећи у Министарству грађевина, у Југопројекту и Србија-пројекту. На Архитектонском факултету у Београду је ангажован од 1958. као асистент проф. Милана Злоковића на предмету Пројектовање зграда. У јуну 1961. године постао је доцент, 1963. године ванредни професор, а пет година касније шеф Катедре за пројектовање. Радио је пројекте за објекте стамбене, управне, пословне, саобраћајне, туристичке, образовне, културне и мултифункционалне намене, ентеријере, намештај, као и урбанистичка решења појединих градова. Осим за Спомен-збирку Павла Бељанског, радио је пројекте за Војни музеј (1949) и Музеј ловарства и шумарства (1954) у Београду.

Његови пројекти из шездесетих година 20. века допринели су утемељењу ауторске школе београдске модерне архитектуре. Међу најзначајније објекте у Србији убрајају се: Осигурање „Дунав” (1961), Спољно-трговинска комора (1961) и Народна библиотека (1972) у Београду; Спомен-збирка Павла Бељанског (1961) у Новом Саду; Управна зграда Хидроелектране Ђердап (1975) у Кладову.

За локацију објекта Спомен-збирке одабран је простор на тадашњем Тргу пролетерских бригада (од 1992. Трг галерија). Трг почиње да се формира након Првог светског рата, када се Нови Сад интензивно развија и гради у стилу модèрне. Судећи према плану града из 1933. године, Трг је замишљен као пословни центар, о чему сведоче зграде Продуктне берзе и „Хабаг“-а, носилаца привредног живота града. На Тргу се налазио уређен парк са цветном алејом окруженом дрворедом. У време наглог развоја Новог Сада после Другог светског рата, пробијањем Булевара Маршала Тита (данас Булевар Михајла Пупина), пресечен је приступ од Трга ка саобраћајницама са којима је чинио комуникациону целину. Накнадном урбанистичком интервенцијом одобрена је градња пословне зграде која је пресекла комуникацију Трга са Булеваром Михајла Пупина.

Промене у правцу преображаја Трга од пословног ка галеријском простору, започеле су 1958. године, када се у зграду Продуктне берзе уселила Галерија Матице српске, а затим отворена Спомен-збирка Павла Бељанског (1961) и Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића  (1974). Неповољан аспект Трга галерија јесте паркинг који заузима његов највећи део, што је у нескладу са самим његовим називом, показујући да живимо у свету изражених супротности и сукобљених захтева за очувањем традиције и културних потенцијала Новог Сада с једне, и потреба све динамичнијег начина градског живота, с друге стране.

Мали је број културних метропола које на раздаљини од неколико десетина метара имају концентрисане три угледне установе, које заједно пружају увид у националну уметност од XVII до XXI века. Могло би се рећи да ова три музејска простора представљају локалну варијанту „музејске миље“. Њихова физичка близина и континуитет садржаја које баштине, омогућили су креирање заједничких активности, као што су тематски повезане изложбе, филмске пројекције, промоције, отварања изложби и стручна вођења публике. У ишчекивању да се остваре бројни културни потенцијали Трга галерија, важан показатељ вредности овог музејског језгра су манифестације које организују све три институције: Музеји за десет, Међународни дан музеја и Европска ноћ музеја, посебно Лето на Тргу галерија, која публици током летњих вечери нуди разноврсне културне садржаје и чија популарност расте из године у годину. Укратко, Трг је препознат не само као битан културни чинилац Новог Сада, већ и целокупног региона.