Као дипломата од каријере, Павле Бељански је задужио српски народ, нарочито захваљујући реткој и посебној љубави према сакупљању уметничких дела и истанчаном укусу с којим их је бирао. Свету уметности, музејима, обиласку старина, антикварница и галерија, атељеа и места где су уметници излагали, поклањао је посебну пажњу, ако не и већу него својој струци – дипломатији. Његова наклоност према уметности и колекционарска страст формиране су постепено и упоредо с његовoм професијом.
Порекло, школовање, Први светски рат
Павле Бељански, матурска фотографија (Београд 3. јун 1910)
Веридба Ане Бељански и Милана Исаковића (Свилајнац, 1912)
Претпоставља се да је породица Бељански у Војводину дошла још у време Велике сеобе Срба 1690. године из села Бељана код Ваљева. Најстарији подаци забележени су о прадеди Павла Бељанског, свештенику Николи, чији се отац звао Арсеније. Према ондашњем обичају, најстарији син у породици наслеђивао је очево занимање и дедино име. Тако су и Николини потомци, и преци Павла Бељанског по тој линији, били православни свештеници у бачком месту Госпођинци. Ту је рођен и Павлов отац Светозар Бељански (1851–1921) који је наследни црквени позив заменио лекарским, завршивши студије медицине у Бечу. Прво запослење добио је у Сремским Карловцима, где се оженио Миланом Костић (1869–1942), ћерком познатог карловачког трговца Константина Косте Костића. Ту су рођене и две Павлове сестре Александра Санда (1888–1944) и Ана Анка (1890–1944). Попут многих угледних Срба из двојне монархије, Павлови родитељи су 1892. године прешли у Србију. У Великом Градишту Светозар Бељански постаје градски лекар и убрзо добија сина Павла (19. јуна). После две године, породица се сели у Свилајнац, где је рођен најмлађи син Никола (1895–1944).
Павле Бељански је основну школу завршио у Свилајнцу. Школовање је наставио у Београду и 1910. године положио је испит зрелости у Првој београдској гимназији. Исте године се уписао на Правни факултет. Студије прекида због избијања Првог светског рата. У септембру 1914. године ступио је у Ђачки батаљон у Скопљу. Приликом повлачења преко Албаније оболео је од туберкулозе те је већ у децембру 1915. у Скадру ослобођен од учествовања у ратним операцијама. Остатак зиме и пролеће провео је на Крфу одакле је, пошто је у јулу 1916. демобилисан, упућен на школовање у Француску. Уписао је студије права на Сорбони, а дипломирао 17. јула 1917. Већ 15. јуна наредне године, магистрирао је и одмах пријавио докторат из дипломатско-конзуларне струке.
Млади дипломата
Павле Бељански прекида школовање у Паризу због запослења у Министарству иностраних послова. У пролеће 1919. године анагажован је за писара I класе Краљевског посланства у Стокхолму, а након два месеца унапређен је за секретара Посланства. Дипломатска каријера током које се Бељански упознавао са културном баштином сачуваном у европским престоницама, у великој мери је допринела његовом опредељењу за пасионирано сакупљање вредних предмета ликовне и примењене уметности.
Вест о очевој смрти затиче Бељанског у Берлину (1921), где је службовао после Стокхолма и Варшаве. Бељански након Берлина поново одлази у Варшаву, а затим у Беч, који ће одиграти пресудну улогу у његовој колекционарској оријентацији према уметничким делима. Мада је већ у Берлину почео да купује антиквитете за свој стан у Београду, овој пасији интензивније ће се посветити током боравка у Бечу (1923–1925). Подршку му је пружила тетка по оцу Софија Ђукић, удовица чувеног генерала Аврама Ђукића, и сама велики познавалац уметности и колекционар. У то време, Бељански је дошао до закључка да његова наклоњеност колекционарству треба да добије јасан концепт. Сећајући се боравка у Бечу, забележио је: „Срећом, 1923. напустио сам овај јалов посао и одлучио сам да се посветим искључиво сакупљању ликовних дела наших уметника”. На то га је подстакао хрватски сликар Марино Тартаља, који га је те 1923. године портретисао, а дело Млади дипломата, награђено је сребрном медаљом на Mеђународној изложби у Барселони (1929). Мада ова слика није ушла у састав легата, наследници колекционара поклонили су је за Меморијал Павла Бељанског, у чијој је сталној поставци је изложена. Почетком двадесетих година прошлог века, она је свакако подстакла Бељанског да се посвети сакупљању дела савремених уметника из државе коју је он представљао у Европи.
Павле Бељански – пријатељ уметника
Преласком из Беча у Београд крајем 1925. године, Бељански шири круг познанстава са младим уметницима, што је било плодоносно за формирање колекције. Већина тих уметника школовала се на академијама европских градова: Минхена, Беча, Будимпеште, Берлина, Рима, Фиренце, Прага, Кракова и, у највећој мери, Париза. Када је Павле Бељански почетком 1929. године добио премештај за Париз, у сликарској метрополи су већ боравили многи југословенски уметници, попут Саве Шумановића, Петра Добровића, Мила Милуновића, Јефта Перића, Стојана Аралице, Петра Лубарде, који су постали део интернационалне „париске школе”. Већина њих је живела у скромном париском предграђу Малакоф, а неколицина богатијих, на чувеном Монпарнасу. Излагали су у галерији Бинг, код Зборовског или браће Бернхајм. Често су давали последњу пару за моделе попут чувене Кики, Терез Трез, Ајше, или за пиће у Куполи, Дому и Ротонди. У угледном часопису Л’Арт Виван познати париски критичар Флоран Фелс је забележио: „Модиљани се појављивао с вечери са ешарпом магле или халоом електричне светиљке и владао као принц над нашим скупом, у који су се примали само Кислинг и његова жена Рене, Шумановић, Дерен…” Поред Шумановића, запажени су и други уметници: Милан Коњовић добија изузетне похвале за аутентичност израза, у Бурделовом музеју нашле су се три Милуновићеве слике, Коста Хакман, Зора Петровић, Ристо Стијовић, Петар Лубарда, Марко Челебоновић и други аутори чија дела су постала део колекције, освајају награде на Светској изложби у Паризу (1937)… Такође, наши уметници су током тридесетих година били присутни и на значајним изложбама у Лондону, Амстердаму, Бриселу, Прагу, Риму.
Павле Бељански је стекао углед колеционара префињеног укуса, а уметницима је, посебно у периоду између два светска рата, пружао и материјалну подршку. Постао је близак пријатељ Кости Хакману, Петру Лубарди, Јефти Перићу, Недељку Гвозденовићу, Милану Коњовићу, а Лубарди, Милуновићу и Хакману био је венчани кум. Приликом селидбе у Београд 1931. године, дипломата Бељански је понео слике уметника са којима се дружио у Паризу, као и неколико сандука књига.
Венчање Мила Милуновића и Олге Богдановић (Београд, 9.6.1932)
Непогрешиво осећање за праве ликовне вредности
Tоком уобличавања збирке у периоду између два светска рата, Бељански је имао визију о томе да она једнога дана постане музеј. Одабирајући дела оних аутора чији је квалитет потврђен на изложбама у земљи и иностранству, стварао је антологију ликовне уметности свога народа. До овакве идеје дошао је већ непосредно после Првог светског рата, чега ће се сећати много година касније: „Ако је дело које сам набавио заиста Тицијан и ако будем у могућности више тако драгоцених слика да набавим, биће то ипак увек фрагментарна збирка и туђа. […] Требало би сакупљати доказе уметности свога народа, помоћи своме уметнику, сачувати његова достигнућа – само то би могло бити потпуно и моје”.
Увећању колекције Бељански се најинтензивније посветио током тридесетих година. Од 1935, када као дипломата у Риму, он овлашћује слакара Јефта Перића да одабира и купује дела за збирку. Време проведено у Риму, Бељански је сматрао најлепшим периодом живота. Обилазио је антикварнице, древне рушевине, посећивао музеје и галерије. Висока примања саветника у римском Посланству Краљевине Југославије, посебно када је за време одсуства посланика Јована Дучића преузео дужност отправника послова (1937), омогућена су му да купи десетак уметничких дела за своју збирку европског сликарства. На гостопримство Бељанског могли су у Риму да рачунају многи угледни гости из Краљевине Југославије, попут Стевана Христића, Владимира Рибникара или Исидоре Секулић. Такође је дочекивао сликаре и помагао у организацији изложби, посебно Изложбе савремене југословенске уметности у Риму (1937). Препознавши у Бељанском правог естету и врсног колекционара, Милан Кашанин, управник Музеја кнеза Павла у Београду, предложио му је да напише текстове за тек основани часопис Уметнички преглед (1937), с молбом да о првом броју овог листа да своје мишљење.
С племенитим настојањем да сакупи и сачува изузетна ликовна остварења свога народа, Бељански је пред избијање Другог светског рата већ имао кохерентну, заокружену колекцију.
Окупација
По повратку из Рима у Београд 1940. године, Павле Бељански је био сведок политичког, дипломатског и војног слома Краљевине Југославије; наредне године је пензионисан.
Окупација је још више зближила Бељанског и уметнике који су боравили у Београду. У кућу вајара Сретена Стојановића у Професорској колонији, пренео је свој грамофон, где је у одређене дане доносио плоче из своје богате музичке збирке и осмишљавао камерне концерте класичне музике.
Дом породице Павловић у Господар Јевремовој улици, истој улици у којој је становао и Павле Бељански, био је место окупљања у атељеу сликарке Лепосаве Беле Ст. Павловић, смештеном у поткровљу куће. Њени гости су, поред Бељанског, били београдски уметници и интелектуалци. Бела Павловић је осмислила посебан албум у којем су сачувани радови њених пријатеља-уметника током заједничких окупљања и дружења. Овај својеврсни споменар сликарка је 2000. године поклонила Спомен-збирци у знак сећања на пријатељство са Павлом Бељанским.
Бељански је већ у ратним приликама, имао намеру да у Београду започне градњу породичне куће и изложбеног простора за своје слике. Ипак, оне су крај рата дочекале скривене у сандуцима испод гомиле угља у подруму зграде у центру Београда у којој је живео. Током савезничког бомбардовања Свилајнца 24. септембра 1944. године срушена је кућа у којој је деценијама живела његова породица, и том приликом је погинуло седам њених чланова. Смрт најближих подстакла је Бељанског на размишљање да у спомен настрадалих чланова породице поклони држави колекцију.
Поклон српском народу
По завршетку Другог светског рата, Бељански фебруара 1945. године добија позив Министарства иностраних дела да започне успостављање Службе Протокола; од наредне године и предаје у Дипломатској школи. Ова позиција одредила је његов друштвени статус у новом поретку, а старе и никад прекидане везе са уметницима допринеле су утврђивању даље судбине саме колекције. Дугогодишње пријатељство са Миланом Коњовићем резултирало је првим јавним представљањем збирке Павла Бељанског у Сомбору: излагањем 67 дела из колекције свечано су отворени Градски музеј и библиотека 27. октобра 1945, чији управник је био Коњовић.
Прва деценија након Другог светског рата обележена је успостављањем добрих дипломатских односа с многим државама и учесталим страним посетама Београду. Бељански добија звање опуномоћеног министра и место начелника Протокола (1954), али и многа одликовања из Пољске, Етиопије, Египта и Грчке. Излагање збирке је после Сомбора настављено у Музеју града Београда (1952–1957). Намера да овој институцији колекција буде поклоњена није реализована. Жеља да највеће животно дело, антологију ликовних дела модерне уметности свога народа повеже са постојбином својих предака, довела је Павла Бељанског до одлуке да збирку поклони Војводини. Са Извршним већем АП Војводине 18. новембра 1957. године потписао је Уговор о поклону, у којем је и посвета дародавца, с којом се сусреће сваки посетилац Спомен-збирке у пријемном холу зграде:
„Ову збирку уметничких дела коју завештавам српском народу, а коју сам сакупљао са дубоком вером у његову стваралачку моћ, посвећујем сени својих предака који су истрајали у вековној борби за његову слободу и независност, сени својих родитеља Светозара и Милане, који су му пожртвовано служили, сени брата Николе, сестара Александре и Анке и зета Милана, који су изгубили своје животе у ратовима 1914/18. и 1941/45. године.”
Међу одредбама Уговора, које је сâм дефинисао као правник, за даљи живот колекције свакако је најзначајнији члан о изградњи наменски пројектоване зграде, у којој је Спомен-збирка свечано отворена за публику 22. октобра 1961. године.
Дипломата и колекционар преминуо је 14. јула 1965. године. Пријатељи и званичници опростили су се од њега 15. јула у капели на Новом гробљу у Београду, а 16. јула сахрањен је у породичној гробници у порти парохијске цркве у Госпођинцима у Бачкој, недалеко од Новог Сада.
