Kao diplomata od karijere, Pavle Beljanski je zadužio srpski narod, naročito zahvaljujući retkoj i posebnoj ljubavi prema sakupljanju umetničkih dela i istančanom ukusu s kojim ih je birao. Svetu umetnosti, muzejima, obilasku starina, antikvarnica i galerija, ateljea i mesta gde su umetnici izlagali, poklanjao je posebnu pažnju, ako ne i veću nego svojoj struci – diplomatiji. Njegova naklonost prema umetnosti i kolekcionarska strast formirane su postepeno i uporedo s njegovom profesijom.
Poreklo, školovanje, Prvi svetski rat
Pavle Beljanski, maturska fotografija (Beograd 3. jun 1910)
Veridba Ane Beljanski i Milana Isakovića (Svilajnac, 1912)
Pretpostavlja se da je porodica Beljanski u Vojvodinu došla još u vreme Velike seobe Srba 1690. godine iz sela Beljana kod Valjeva. Najstariji podaci zabeleženi su o pradedi Pavla Beljanskog, svešteniku Nikoli, čiji se otac zvao Arsenije. Prema ondašnjem običaju, najstariji sin u porodici nasleđivao je očevo zanimanje i dedino ime. Tako su i Nikolini potomci, i preci Pavla Beljanskog po toj liniji, bili pravoslavni sveštenici u bačkom mestu Gospođinci. Tu je rođen i Pavlov otac Svetozar Beljanski (1851–1921) koji je nasledni crkveni poziv zamenio lekarskim, završivši studije medicine u Beču. Prvo zaposlenje dobio je u Sremskim Karlovcima, gde se oženio Milanom Kostić (1869–1942), ćerkom poznatog karlovačkog trgovca Konstantina Koste Kostića. Tu su rođene i dve Pavlove sestre Aleksandra Sanda (1888–1944) i Ana Anka (1890–1944). Poput mnogih uglednih Srba iz dvojne monarhije, Pavlovi roditelji su 1892. godine prešli u Srbiju. U Velikom Gradištu Svetozar Beljanski postaje gradski lekar i ubrzo dobija sina Pavla (19. juna). Posle dve godine, porodica se seli u Svilajnac, gde je rođen najmlađi sin Nikola (1895–1944).
Pavle Beljanski je osnovnu školu završio u Svilajncu. Školovanje je nastavio u Beogradu i 1910. godine položio je ispit zrelosti u Prvoj beogradskoj gimnaziji. Iste godine se upisao na Pravni fakultet. Studije prekida zbog izbijanja Prvog svetskog rata. U septembru 1914. godine stupio je u Đački bataljon u Skoplju. Prilikom povlačenja preko Albanije oboleo je od tuberkuloze te je već u decembru 1915. u Skadru oslobođen od učestvovanja u ratnim operacijama. Ostatak zime i proleće proveo je na Krfu odakle je, pošto je u julu 1916. demobilisan, upućen na školovanje u Francusku. Upisao je studije prava na Sorboni, a diplomirao 17. jula 1917. Već 15. juna naredne godine, magistrirao je i odmah prijavio doktorat iz diplomatsko-konzularne struke.
Mladi diplomata
Pavle Beljanski prekida školovanje u Parizu zbog zaposlenja u Ministarstvu inostranih poslova. U proleće 1919. godine anagažovan je za pisara I klase Kraljevskog poslanstva u Stokholmu, a nakon dva meseca unapređen je za sekretara Poslanstva. Diplomatska karijera tokom koje se Beljanski upoznavao sa kulturnom baštinom sačuvanom u evropskim prestonicama, u velikoj meri je doprinela njegovom opredeljenju za pasionirano sakupljanje vrednih predmeta likovne i primenjene umetnosti.
Vest o očevoj smrti zatiče Beljanskog u Berlinu (1921), gde je službovao posle Stokholma i Varšave. Beljanski nakon Berlina ponovo odlazi u Varšavu, a zatim u Beč, koji će odigrati presudnu ulogu u njegovoj kolekcionarskoj orijentaciji prema umetničkim delima. Mada je već u Berlinu počeo da kupuje antikvitete za svoj stan u Beogradu, ovoj pasiji intenzivnije će se posvetiti tokom boravka u Beču (1923–1925). Podršku mu je pružila tetka po ocu Sofija Đukić, udovica čuvenog generala Avrama Đukića, i sama veliki poznavalac umetnosti i kolekcionar. U to vreme, Beljanski je došao do zaključka da njegova naklonjenost kolekcionarstvu treba da dobije jasan koncept. Sećajući se boravka u Beču, zabeležio je: „Srećom, 1923. napustio sam ovaj jalov posao i odlučio sam da se posvetim isključivo sakupljanju likovnih dela naših umetnika”. Na to ga je podstakao hrvatski slikar Marino Tartalja, koji ga je te 1923. godine portretisao, a delo Mladi diplomata, nagrađeno je srebrnom medaljom na Međunarodnoj izložbi u Barseloni (1929). Mada ova slika nije ušla u sastav legata, naslednici kolekcionara poklonili su je za Memorijal Pavla Beljanskog, u čijoj je stalnoj postavci je izložena. Početkom dvadesetih godina prošlog veka, ona je svakako podstakla Beljanskog da se posveti sakupljanju dela savremenih umetnika iz države koju je on predstavljao u Evropi.
Pavle Beljanski – prijatelj umetnika
Prelaskom iz Beča u Beograd krajem 1925. godine, Beljanski širi krug poznanstava sa mladim umetnicima, što je bilo plodonosno za formiranje kolekcije. Većina tih umetnika školovala se na akademijama evropskih gradova: Minhena, Beča, Budimpešte, Berlina, Rima, Firence, Praga, Krakova i, u najvećoj meri, Pariza. Kada je Pavle Beljanski početkom 1929. godine dobio premeštaj za Pariz, u slikarskoj metropoli su već boravili mnogi jugoslovenski umetnici, poput Save Šumanovića, Petra Dobrovića, Mila Milunovića, Jefta Perića, Stojana Aralice, Petra Lubarde, koji su postali deo internacionalne „pariske škole”. Većina njih je živela u skromnom pariskom predgrađu Malakof, a nekolicina bogatijih, na čuvenom Monparnasu. Izlagali su u galeriji Bing, kod Zborovskog ili braće Bernhajm. Često su davali poslednju paru za modele poput čuvene Kiki, Terez Trez, Ajše, ili za piće u Kupoli, Domu i Rotondi. U uglednom časopisu L’Art Vivan poznati pariski kritičar Floran Fels je zabeležio: „Modiljani se pojavljivao s večeri sa ešarpom magle ili haloom električne svetiljke i vladao kao princ nad našim skupom, u koji su se primali samo Kisling i njegova žena Rene, Šumanović, Deren…” Pored Šumanovića, zapaženi su i drugi umetnici: Milan Konjović dobija izuzetne pohvale za autentičnost izraza, u Burdelovom muzeju našle su se tri Milunovićeve slike, Kosta Hakman, Zora Petrović, Risto Stijović, Petar Lubarda, Marko Čelebonović i drugi autori čija dela su postala deo kolekcije, osvajaju nagrade na Svetskoj izložbi u Parizu (1937)… Takođe, naši umetnici su tokom tridesetih godina bili prisutni i na značajnim izložbama u Londonu, Amsterdamu, Briselu, Pragu, Rimu.
Pavle Beljanski je stekao ugled kolecionara prefinjenog ukusa, a umetnicima je, posebno u periodu između dva svetska rata, pružao i materijalnu podršku. Postao je blizak prijatelj Kosti Hakmanu, Petru Lubardi, Jefti Periću, Nedeljku Gvozdenoviću, Milanu Konjoviću, a Lubardi, Milunoviću i Hakmanu bio je venčani kum. Prilikom selidbe u Beograd 1931. godine, diplomata Beljanski je poneo slike umetnika sa kojima se družio u Parizu, kao i nekoliko sanduka knjiga.
Venčanje Mila Milunovića i Olge Bogdanović (Beograd, 9.6.1932)
Nepogrešivo osećanje za prave likovne vrednosti
Tokom uobličavanja zbirke u periodu između dva svetska rata, Beljanski je imao viziju o tome da ona jednoga dana postane muzej. Odabirajući dela onih autora čiji je kvalitet potvrđen na izložbama u zemlji i inostranstvu, stvarao je antologiju likovne umetnosti svoga naroda. Do ovakve ideje došao je već neposredno posle Prvog svetskog rata, čega će se sećati mnogo godina kasnije: „Ako je delo koje sam nabavio zaista Ticijan i ako budem u mogućnosti više tako dragocenih slika da nabavim, biće to ipak uvek fragmentarna zbirka i tuđa. […] Trebalo bi sakupljati dokaze umetnosti svoga naroda, pomoći svome umetniku, sačuvati njegova dostignuća – samo to bi moglo biti potpuno i moje”.
Uvećanju kolekcije Beljanski se najintenzivnije posvetio tokom tridesetih godina. Od 1935, kada kao diplomata u Rimu, on ovlašćuje slakara Jefta Perića da odabira i kupuje dela za zbirku. Vreme provedeno u Rimu, Beljanski je smatrao najlepšim periodom života. Obilazio je antikvarnice, drevne ruševine, posećivao muzeje i galerije. Visoka primanja savetnika u rimskom Poslanstvu Kraljevine Jugoslavije, posebno kada je za vreme odsustva poslanika Jovana Dučića preuzeo dužnost otpravnika poslova (1937), omogućena su mu da kupi desetak umetničkih dela za svoju zbirku evropskog slikarstva. Na gostoprimstvo Beljanskog mogli su u Rimu da računaju mnogi ugledni gosti iz Kraljevine Jugoslavije, poput Stevana Hristića, Vladimira Ribnikara ili Isidore Sekulić. Takođe je dočekivao slikare i pomagao u organizaciji izložbi, posebno Izložbe savremene jugoslovenske umetnosti u Rimu (1937). Prepoznavši u Beljanskom pravog estetu i vrsnog kolekcionara, Milan Kašanin, upravnik Muzeja kneza Pavla u Beogradu, predložio mu je da napiše tekstove za tek osnovani časopis Umetnički pregled (1937), s molbom da o prvom broju ovog lista da svoje mišljenje.
S plemenitim nastojanjem da sakupi i sačuva izuzetna likovna ostvarenja svoga naroda, Beljanski je pred izbijanje Drugog svetskog rata već imao koherentnu, zaokruženu kolekciju.
Okupacija
Po povratku iz Rima u Beograd 1940. godine, Pavle Beljanski je bio svedok političkog, diplomatskog i vojnog sloma Kraljevine Jugoslavije; naredne godine je penzionisan.
Okupacija je još više zbližila Beljanskog i umetnike koji su boravili u Beogradu. U kuću vajara Sretena Stojanovića u Profesorskoj koloniji, preneo je svoj gramofon, gde je u određene dane donosio ploče iz svoje bogate muzičke zbirke i osmišljavao kamerne koncerte klasične muzike.
Dom porodice Pavlović u Gospodar Jevremovoj ulici, istoj ulici u kojoj je stanovao i Pavle Beljanski, bio je mesto okupljanja u ateljeu slikarke Leposave Bele St. Pavlović, smeštenom u potkrovlju kuće. Njeni gosti su, pored Beljanskog, bili beogradski umetnici i intelektualci. Bela Pavlović je osmislila poseban album u kojem su sačuvani radovi njenih prijatelja-umetnika tokom zajedničkih okupljanja i druženja. Ovaj svojevrsni spomenar slikarka je 2000. godine poklonila Spomen-zbirci u znak sećanja na prijateljstvo sa Pavlom Beljanskim.
Beljanski je već u ratnim prilikama, imao nameru da u Beogradu započne gradnju porodične kuće i izložbenog prostora za svoje slike. Ipak, one su kraj rata dočekale skrivene u sanducima ispod gomile uglja u podrumu zgrade u centru Beograda u kojoj je živeo. Tokom savezničkog bombardovanja Svilajnca 24. septembra 1944. godine srušena je kuća u kojoj je decenijama živela njegova porodica, i tom prilikom je poginulo sedam njenih članova. Smrt najbližih podstakla je Beljanskog na razmišljanje da u spomen nastradalih članova porodice pokloni državi kolekciju.
Poklon srpskom narodu
Po završetku Drugog svetskog rata, Beljanski februara 1945. godine dobija poziv Ministarstva inostranih dela da započne uspostavljanje Službe Protokola; od naredne godine i predaje u Diplomatskoj školi. Ova pozicija odredila je njegov društveni status u novom poretku, a stare i nikad prekidane veze sa umetnicima doprinele su utvrđivanju dalje sudbine same kolekcije. Dugogodišnje prijateljstvo sa Milanom Konjovićem rezultiralo je prvim javnim predstavljanjem zbirke Pavla Beljanskog u Somboru: izlaganjem 67 dela iz kolekcije svečano su otvoreni Gradski muzej i biblioteka 27. oktobra 1945, čiji upravnik je bio Konjović.
Prva decenija nakon Drugog svetskog rata obeležena je uspostavljanjem dobrih diplomatskih odnosa s mnogim državama i učestalim stranim posetama Beogradu. Beljanski dobija zvanje opunomoćenog ministra i mesto načelnika Protokola (1954), ali i mnoga odlikovanja iz Poljske, Etiopije, Egipta i Grčke. Izlaganje zbirke je posle Sombora nastavljeno u Muzeju grada Beograda (1952–1957). Namera da ovoj instituciji kolekcija bude poklonjena nije realizovana. Želja da najveće životno delo, antologiju likovnih dela moderne umetnosti svoga naroda poveže sa postojbinom svojih predaka, dovela je Pavla Beljanskog do odluke da zbirku pokloni Vojvodini. Sa Izvršnim većem AP Vojvodine 18. novembra 1957. godine potpisao je Ugovor o poklonu, u kojem je i posveta darodavca, s kojom se susreće svaki posetilac Spomen-zbirke u prijemnom holu zgrade:
„Ovu zbirku umetničkih dela koju zaveštavam srpskom narodu, a koju sam sakupljao sa dubokom verom u njegovu stvaralačku moć, posvećujem seni svojih predaka koji su istrajali u vekovnoj borbi za njegovu slobodu i nezavisnost, seni svojih roditelja Svetozara i Milane, koji su mu požrtvovano služili, seni brata Nikole, sestara Aleksandre i Anke i zeta Milana, koji su izgubili svoje živote u ratovima 1914/18. i 1941/45. godine.”
Među odredbama Ugovora, koje je sâm definisao kao pravnik, za dalji život kolekcije svakako je najznačajniji član o izgradnji namenski projektovane zgrade, u kojoj je Spomen-zbirka svečano otvorena za publiku 22. oktobra 1961. godine.
Diplomata i kolekcionar preminuo je 14. jula 1965. godine. Prijatelji i zvaničnici oprostili su se od njega 15. jula u kapeli na Novom groblju u Beogradu, a 16. jula sahranjen je u porodičnoj grobnici u porti parohijske crkve u Gospođincima u Bačkoj, nedaleko od Novog Sada.
