ЛЕГЕНДЕ О ЦУЦИ: ДУШАН ОТАШЕВИЋ И СЛОБОДАН ШИЈАН

У четвртак, 28. новембра 2024. године у 19 часова, у Спомен-збрци Павла Бељанског ће у оквиру програма изложбе „Алтернативна Цуца Сокић: цртежи“ бити приређено вече са познатим ствараоцима Душаном Оташевићем и Слободаном Шијаном. Легенде српског сликарства и филмске уметности, говориће о својим студентским данима у класи Љубице Цуце Сокић. Разговор са нашим академицима, чији се ликовни израз формирао у уметничкој клими шездесетих и седамдесетих година 20. века, водиће ауторке изложбе, мр Милана Квас и Горана Стевановић.

Душан Оташевић (Београд, 1940), сликар, дипломирао је на Академији ликовних уметности у Београду 1966. године у класи Љубице Сокић. Пуних шест деценија присутан је на уметничкој сцени, а његово дело представља посебно поглавље у послератној српској уметности. Један је од представника нове предметности у српском сликарству седме деценије 20. века.

Од 1966. године учествовао је на многим колективним изложбама и приредио је око педесет самосталних изложби у земљи и иностранству. Посебно се истичу представљање на 36. бијеналу у Венецији (1972), као и изложба „Илија Димић – Изложба слика и конструкција” (Галерија САНУ, 1995) као део награде Фонда „Иван Табаковић” коју је Оташевић добио.

Предавао је на Академији лепих уметности у Београду (2000–2006). Од 2011. године обавља дужност управника Галерије САНУ, а од 2014. руководилац је пројекта Легат Олге Јеврић. Члан је УЛУС-а и редовни члан САНУ.

Слободан Шијан је рођен 1946. године у Београду где је завршио сликарство на Академији ликовних уметности у класи професора Недељка Гвозденовића и Љубице Сокић (1970) и филмску режију на Факултету драмских уметности (1975). У периоду 1965–80. бавио се ликовном уметношћу. У почетку, припадао је недовољно истраженој области наше психоделичне уметности, да би касније својим деловањем наступао у оквиру “Нове уметничке праксе” 70-их година 20. века. Kао филмски редитељ, добитник је многих домаћих и међународних признања.

Редитељ је култних филмова: Ко то тамо пева, Маратонци трче почасни круг, Kако сам систематски уништен од идиота, Давитељ против давитеља. У анкети Академије за филмску уметност и науку организованој 1996. поводом стогодишњице филма код нас, његов филм Kо то тамо пева (1980) проглашен је за најбољи југословенски филм снимљен током последњих 50 година.

Приредио је и написао неколико књига и публикација о домаћим и страним филмским редитељима. Током 1990/91. био је директор Југословенске кинотеке у Београду. Редовни је професор филмске режије на Факултету драмских уметности у Београду и гостујући професор филмске режије и продукције у Лос Анђелесу. Дописни је члан САНУ.