ИЗЛОЖБА Било једном у Београду… Свет Видосаве Ковачевић

Спомен-збирка Павла Бељанског у сарадњи са Медија центром „Одбрана” и наследницима Видосаве Ковачевић организује изложбу Било једном у Београду…Свет Видосаве Ковачевић, која ће бити отворена 17. децембра 2025. године у 19 часова. На отварању изложбе публици ће се обратити пуковник др Миљан Милкић, директор Медија центра „Одбрана”, Радован Јокић, в. д. управника Спомен-збирке Павла Бељанског, Синиша Влајковић, наследник породице Ковачевић, и др Игор Борозан, аутор текста у пратећем каталогу, заслужан за спајање институција и наследника у реализацији.

Изложба Било једном у Београду…Свет Видосаве Ковачевић прва је самостална ретроспективна изложба радова сликарке Видосаве Ковачевић (1889–1913) у њеном родном Београду.

Краткотрајни уметнички пут ове ауторке трајао је непуну деценију, али сведочи о њеној унутрашњој зрелости и интуицији. Сликарка је за веома кратко време оставила снажан печат на ликовној сцени Београда и Србије. Њени радови, настали у доба постепеног напуштања академских правила сликарства и настанка разноликих авангардних покрета, представљају потврду такозваног прелазног периода у уметности европског и српског грађанског модернизма. У распону од раних копија и цртежа, изведених по школским правилима Уметничко-занатске школе у Београду, до прихватања модерних праваца – симболизма, академског импресионизма и, пре свега, експресионизма – Видосава Ковачевић показала је преношење утицаја својих учитеља Ристе и Бете Вукановић и Марка Мурата, школованих у Минхену, који су у српску средину уносили савремена ликовна стремљења. Како би најпотпуније приказала њен опус, изложба у Великој галерији Дома Војске Србије обухвата сва доступна дела, која чувају Спомен-збирка Павла Бељанског, Народни музеј Србије, Музеј града Београда, Галерија Матице српске, Народни музеј Ваљево, Уметничка галерија „Надежда Петровић”, њени наследници и колекционари. Поред више од сто сликаркиних дела, изложба обухвата и разноврсне предмете из породичне заоставштине и музејских збирки, који доприносе бољем разумевању њеног непосредног окружења, дома породице академика и историчара Љубомира Ковачевића, света у којем је стасавала и који ју је инспирисао, смештајући је у друштвени контекст београдске грађанске средине с краја 19. и почетком 20. века.

Реализацију изложбе омогућили су Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама и Министарство одбране Републике Србије. Кустоски ангажман Јасмине Јакшић Субић, више кустоскиње Спомен-збирке Павла Бељанског, остварен је кроз непосредну сарадњу са Синишом Влајковићем, наследником породице Ковачевић, Јеленом Кнежевић, музејском саветницом и начелником Галерије Дома Војске Србије, Јеленом Секуловић, музејском саветницом, и многобројним сарадницима. Поставку прати каталог са ауторским текстом проф. др Игора Борозана, чији дизајн потписује Вељко Дамјановић. Дизајн поставке поверен је Александри Решњак Пешић. Организованим предавањима током трајања изложбе додатно ће се расветљавати стваралаштво и свет Видосаве Ковачевић.

Видосава Ковачевић је уметничко школовање започела као ученица Ристе Вукановића у Вишој женској школи у Београду (1899–1905). Захваљујући подршци Марка Мурата и Ђорђа Јовановића, од 1903. похађала је часове цртања и Уметничко-занатску школу (1905–1910). До фебруара 1912, када је отишла у Париз на краткотрајне студије (приватна школа „Роси”, Академија „Жилијен”, Академија лепих уметности), лета је проводила у Приштини код сестре Милице и зета Милана Ракића, док слободно време у Београду користи сликајући у пленеру са Аном Маринковић. Студије је прекинула у новембру 1912, када се вратила у Београд. Прерана смрт од туберкулозе зауставила је њен сликарски развој, који карактерише пут од академизма, преко сецесијске стилизације, рада у пленеру до експресивног сликарства интензивног колорита и снажног потеза. На изложбама Уметничко-занатске школе излагала је 1908, 1910, 1911, а постхумно 1940. на првој изложби радова Удружења сликара и вајара ратника 1912–1918. Уврстивши је у своју колекцију и укључивши у Спомен-збирку, Павле Бељански указао је на значај ове сликарке за српску историју уметности. Данас се њена дела, поред Спомен-збирке Павла Бељанског, чувају у Народном музеју Србије, Музеју града Београда, Галерији Матице српске, Народном музеју Ваљево, Уметничкој галерији „Надежда Петровић” у Чачку, у породичној заоставштини и приватним колекцијама. Ретроспективне изложбе посвећене сликарки одржане су 1988. и 2000. године, а 2025. први пут ће у Београду бити приказан њен опус у целини.