Иво Куртовић (Сутиван на Брачу, 1910 – Београд, 1972) архитекта и сликар; завршио реалку у Сплиту, а студије архитектуре у Београду (1950).
Током Другог светског рата борави у Египту и у војној бази у Ел Шату држи наставу из архитектонског пројектовања (1945–1946). После рата ангажује се на пројектима обнове и изградње земље: ради у Министарству грађевина, у Југопројекту, потом у предузећу Србија-пројект.
На архитектонски факултет у Београду прелази 1958. године за асистента проф. Милана Злоковића на предмету Пројектовање зграда; постаје доцент, ванредни професор и након пет година шеф Катедере за пројектовање. Радио је пројекте за објекте стамбене, управне, пословне, саобраћајне, туристичке, образовне, културне и мултифункционалне намене, ентеријере, намештај, као и урбанистичка решења појединих градова.
Његови пројекти из шездесетих година двадесетог века допринели су утемељивању ауторске школе београдске модерне архитектуре. Међу његове најзначајније објекте спадају: Зграда Осигурања „Дунав” (1961), Спољно-трговинска комора (1961) и Народна библиотека (1972) у Београду, Спомен-збирка Павла Бељанског у Новом Саду (1961) и Управна зграда Хидроелектране Ђердап у Кладову (1975).